Foto: Shutterstock
AUTOR: Slobodan Bubnjević
Kako je i zašto došlo do toga da se majmunoliki stvorovi tamo negde u Istočnoj Africi pretvore u ljude? Šta o tome, 150 godina nakon Darvina, kažu geni?
Istočna Afrika, pre oko 2,5 miliona godina. Ovde, u prapostojbini ljudske vrste, vidimo kako se pleme australopitekusa kreće savanom – pogrbljeni promiču kroz visoku travu, obrasli u retku, neujednačenu dlaku, sa dugim vilicama, širokim jagodicama i snažnim šakama kojima inače hvataju granje, razgrću rastinje i beru plodove.
Krupnije od šimpanzi, ali ne više od 140 centimetara, ove bučne životinje, koje ćemo mnogo kasnije nazvati pripadnicima primitivne vrste primata Australopithecus afarensis, sada beže ka noćnom zaklonu od predatora, mužjaci u trku predvode pleme, nešto sitnije ženke nose oko grudi obešene mladunce.
Poslednja među njima, zaostala i od ostalih životinja prezrena ženka steže svog tri meseca starog mladunca.
Njegova glava je iz dana u dan sve veća, nos uži, obrazi manji, a plač snažniji.
Kao da hoće da zaustavi rast tolike glave, ženka je čvrsto steže – u nadi da nije, kao što veruju ostali, baš njeno potomče još jedan od onih unakaženih mekušaca koji se povremeno rađaju u plemenu.
Dotle, beba isuviše krupnih očiju nežno posmatra životinju koja je nosi, široko afričko nebo i prostranu savanu, sav taj svet kojim će uskoro zavladati upravo on i cela nova rasa njegovih mekanih potomaka – jedan sasvim novi rod primata.
Danas, sudeći po razlici u fosilnim nalazima, dobro znamo da su australopitekuse pre oko 2,5 miliona godina nasledili ovi mutirani mekušci – znatno inteligentniji, čovekoliki primati iz reda Homo – sa vrstama koje gotovo nalikuju čoveku i koje će evoluirati u narednih dva miliona godina, od erektusa i habilisa, preko neandertalaca do sapiensa na kraju.
Karika koja nedostaje
Međutim, prelaz ka celom ovom redu oduvek je bio nepoznanica. Kakva mutacija i koja nova vrsta je bila spona ljudi sa životinjama, što su australopitekusi svakako bili, mada su hodali uspravno?
Ta Darvinova “karika koja nedostaje” jedno je od zagonetnijih pitanja nauke uopšte.
Jedna od najsvežijih prepostavki je da je reč o takozvanom Australiopitecusu sedibi, smesi australopitekusa i čoveka staroj dva miliona godina, koju je pre dve godine otkrio antropolog Li Berger na nalazištu Malapa u Africi.
Moguće da je prelaz išao preko njega, ali možda i preko još nekih vrsta koje nam trenutno nisu poznate.
No, sasvim svejedno, suština pitanja nije u samoj karici koja povezuje australopitekuse i primate roda Homo, već kako je došlo do te neverovatne transformacije ili, najbukvalnije rečeno, šta se dogodilo pa su životinje tek tako postale ljudi?
Odgovor, po svemu sudeći, otrkivaju geni.
Genetička istraživanja su, uporedo sa velikom odisejom dešifrovanja ljudskog genoma, tokom poslednje decenije, otkrila mnogo toga o poreklu čoveka. Svakako, najuzbudljiviji su nalazi o starosti pojedinih mutacija nastali praćenjem promena na “neaktivnim” genima Y hromozoma i mitohondrijalne DNK – oni vrlo prezicno govore o prostiranju genetskih grupa ljudi tokom poslednjih 200.000 godina, pa je danas do u detalje rekonstruisan put ljudske migracije iz Istočne Afrike po svetu.
Sada jedno novo genetičko otkriće koje je objavljeno tokom proleća 2012. godine, ukazuje i na mnogo starije pretke – na prvu među karikama.
Reč je o rezultatima istraživanja mutacije na genu SRGAP2, jednom od onih koji se “aktiviraju” u mozgu i koji je jedan od onih 23 čiji duplikati postoje samo kod čoveka, ali ne i kod ostalih primata.
On se, naime, kao deo ljudskog genoma “aktivira” u nervnim ćelijama gde je zadužen za proizvodnju takozvanog SLIT-ROBO Rho GTPase-aktivacionog proteina 2 (SRGAP2), proteina koji, mada se komplikovano zove, služi za nešto sasvim jednostavno – za migraciju, odnosno putovanje nervne ćelije od mesta njenog rođenja do konačnog mesta u mozgu.
Istraživanje duplikata ovog gena na Institutu Skrips u La Džoli, u Kaliforniji u SAD, predvodio je jedan u pionira dešifrovanja genoma, profesor Evan Ajhler sa Univerziteta u Vašingtonu, koji je zajedno sa Frenkom Poleuksom iz Kalifornije otkrio kada je u ljudskom genomu od gena označenog kao SRGAP2 nastao drugi duplikat označen sa SRGAP2c.
Genetska greška
Ovo istraživanje pokazalo da je do te mutacije došlo baš pre oko 2,5 miliona godina – upravo u trenutku kad su australopitekusi evoluirali u ljude. Rezultati pritom pokazuju da se to dogodilo – baš zahvaljujući pojavi ovog, drugog duplikata tog gena.
Ispostavlja se da original gena SRGAP2a i njegova dva duplikata (SRGAP2b i SRGAP2c) koji se javljaju samo u primatima reda Homo nemaju jednaku dužinu. To znači da je prilikom pravljenja ovih kopija u genomu došlo do greške i da otac, sin i praunuk gena ne obavljaju svoju funkciju na isti način.
Kako je Evan Ajhler objasnio, greške koje imaju “praunuci” ovog gena zapravo dovode do usporavanja u razvoju mozga. Ovom organu to daje više vremena da se razviju sinapse i da neuronska mreža u njemu bude značajno “inteligentnija”.
I tu se slagalica koja se proteže od afričkih savana do genetičkih laboratorija polako sklapa. Pre oko 2,5 miliona godina duplikat gena SRGAP2b koji je postojao kod australopitekusa, duplirao se po drugi put.
U tom prepisu je došlo do greške koja je izazvala značajnu promenu u proizvodnji proteina koji je važan za migraciju neurona i razvoj mozga. To je mekušne mladunce koji su nasledili takav “pogrešan” duplikat učinilo inteligentnijim. Odnosno, učinilo ih prvim ljudima.
Nova istraživanja pokazuju da se gen SRGAP2 kod poslednjih autralopitekusa zapravo nije prvi put udvostručio. Tada je SRGAP2b postao SRGAP2c, koji od ”mišjeg” mozga pravi neuronsku mrežu sa kakvom se rađaju Mikelanđelo, Bah i Ajnštajn. No, SRGAP2a se već udvostručavao i tada pretvorio u SRGAP2b.
Prema istraživanju Ajhlerovog tima, to se dogodilo milion godina ranije, dakle pre oko 3,6 miliona godina. A to je upravo doba kad su Lusi i njena ekipa australopitekusa prestali da hodaju na četiri noge i postali prva uspravna bića na planeti.
Zastrašujuće ili zadivljujuće, kako god, ali čini se da je sve zaista počelo od dve greške u dupliranju ovog gena. Prva greška u prepisivanju je, po svemu sudeći, uspravila majmune, a druga od njih napravila ljude. Šta će učiniti treća?
Odgovor je jednako daleko od nas koliko i mi od australopitekusa koji jure savanom.
Izvor: Elementarijum