Nežno milovanje je prvi osećaj koji smo doživeli kao novorođenčad. Istraživači sada uče više o tome koliko su zagrljaji i rukovanje ključni za naše zdravlje i našu ljudskost.
TOKOM JEDNOG POSLEPODNEVA u septembru 2018. godine, šest godina nakon što mu je prilikom nesreće na radu industrijska transportna traka uništila levu podlakticu i šaku, Brendon Prestvud iz Severne Karoline stajao je pred svojom ženom s tako složenim izrazom lica, prepunim napetog iščekivanja, da je delovalo kao da se lomi između smeha i suza. Među grupicom koja se okupila oko Prestvudovih, neko je mobilnim telefonom snimao neobičnu sliku: lepu ženu s dugom kosom i naočarama, bradatog čoveka s belom protezom od lakta do prstiju i žicu koja je išla od kompjutera, ispod njegove košulje i u njegovo rame.
Odnosno, baš kroz kožu, tako da je Prestvud – njegovo telo, a ne proteza – na jedan tren bio doslovno uključen u struju. U sklopu niza inovativnih eksperimenata međunarodnog tima neurologa, lekara, psihologa i biomedicinskih inženjera, Prestvud je dozvolio hirurzima s klivlendskog Univerziteta Kejs Vestern Rizerv da zaseku kraj njegove leve ruke i na potkraćene živce i mišiće pričvrste sićušne električne provodnike. Posle toga Prestvud je, kad god bi skinuo flaster koji ih pokriva, mogao da vidi žice koje vire iz njegove kože.
“Da, eto, to su žice”, Preston bi govorio sam sebi, “koje izlaze iz moje ruke.”
Protraćio je previše vremena izgubljen u depresiji nakon nesreće. Sad je osećao da njegov život ipak ima smisla. Nekoliko meseci je redovno putovao u Klivlend kako bi mu istraživači pomagali u pričvršćivanju eksperimentalne protetičke ruke iz nove generacije veštačkih udova sa unutrašnjim motorom i prstima osetljivim na dodir. Ti su uređaji stručnjacima za rehabilitaciju naročito zanimljivi, ali ono što je tim s Kejs Vestern Rizerva najviše hteo da istražuje nadilazi poboljšano upravljanje novim potezima. Istraživače je zaista zanimao – i to je bio fokus njihovog istraživanja, svaki put kada bi poseli Prestvuda u laboratoriji i uključili njegove žice u kompjuter – doživljaj ljudskog dodira.
Zbog toga što je ta kritična međuigra kože, živaca i mozga tako prokleto, tako divno složena – za razumevanje, za merenje i za rekonstrukciju koja bi se činila… ljudskom.
Ovo nije baš naučni opis, ali Brendon Prestvud primer je upravo toga. U Laboratoriji za obnovu čula, dok su ga istraživači u Kejs Vestern Rizervu podvrgavali testovima, rezultati su bili ohrabrujući; na primer kada je Prestvud protetičkom šakom obuhvatio kvadar od pene, osetio je pritisak oko pene. Vezu. Golicanje za koje se činilo da dolazi od prstiju kojih više nema.
Ejmi Prestvud nije mogla da se pridruži svom mužu u laboratorijskim sesijama u Klivlendu. Tek su tog septembarskog popodneva, kada je došla na istraživački simpozijum u Merilendu, gde je Brendon bio jedan od demonstratora nove tehnologije, njih dvoje mogli da stoje jedno drugome nadomak ruke dok je Brendon nosio eksperimentalnu protezu sa ukopčanim žicama u ramenu.
Brendon na telefonu čuva video-zapis onoga što se dogodilo nakon toga. I dalje uznemiren kada o tome govori. Niko nije uređivao ili menjao taj snimak; vidite samo u velikoj prostoriji dvoje ljudi jedno naspram drugog, kojima je nelagodno i snebivaju se, kao adolescenti na prvom plesu. Brendon gleda u svoja stopala, gleda svoje protetičke prste, smeši se. Desnom, zdravom rukom, poziva Ejmi da mu priđe sleva: dođi ovamo.
SVE OPSEŽNIJA LITERATURA o čulu dodira prepuna je novih naučnih otkrića, hipoteza i neverovatnih tvrdnji za budućnost – ali želim da opišem četiri sekunde tog video-zapisa kada Ejmi obavija prstima Brendonovu protetičku ruku. Njegova glava se naglo uspravi. Oči mu se rašire. Usta mu se otvore. Ona ga gleda, ali Brendon ukočenog pogleda očigledno ne videći ništa. “Mogao sam da osetim”, rekao mi je. “Dobio sam povratnu informaciju. Dodirivao sam je. Plakao sam. Mislim da je i ona plakala.”
I jeste. Onog dana kada mi je pokazao snimak u jeku pandemije, sedeli smo na otvorenom; Prestvud je satima pre toga bio u laboratoriji i hteo je da puši. Tog jutra smo se prvi put upoznali uživo. Ne mogu da se setim kako smo razrešili onaj nespretni trenutak “hoćemo li da se rukujemo ili nećemo” – nespretan ne zato što je Prestvud imao samo jednu ruku, nego zato što se činilo da svako na kugli zemaljskoj i dalje pokušava da shvati kako da pristupi drugima, do koje mere da se približi, kako da se dotakne.
Možda se sećate fotografija kako se ljudi tokom pandemije grle preko zavese za tuširanje ili najlona koji visi. Ovaj časopis je objavio jednu posebno dirljivu: plastična folija pričvršćena je na konopac za veš; s plastikom između sebe, žena i njena ćerka se grle prvi put posle nekoliko meseci. I te kako poznajem zvuk i osećaj tog trenutka – i moja ćerka je improvizovala nešto slično nakon čudne i bolne sezone udaljenih poseta s druge strane dvorišta, i još uvek mogu da prizovem u sećanje milinu tog zagrljaja.
Preko barijere, da. Šuštave, klizave. Plastične. Rekli biste, umanjuje doživljaj. Ali moje “stanje potrebe”, kao što to opisuje neuronaučnik Fransis Mekgloun sa Univerziteta Džon Murs u Liverpulu, bilo je preozbiljno da to primetim. “Slično je kao da vam nedostaje vitamina”, rekao mi je Mekgloun. “Potrebna vam je nova doza.”
Doza čega tačno? Moja baka bi me pogledala popreko zato što smatram da je to pitanje koje zaslužuje odgovor. Ali neurolozi i psiholozi sada imaju biološke markere pomoću kojih mogu da objasne ono što mnogima intuitivno izgleda očigledno – da je većini ljudi potrebna fizička prisutnost drugih, umirujući dodir drugih, da ostanu zdravi. Pogledajte ovu prozu koja zvuči akademski pre nego što vam kažem gde se prvi put pojavila:
Dodir je temeljni vid društvene interakcije, koja je temeljna ljudska potreba… Socijalni dodir smiruje primatelja dodira za vreme stresnih događaja… Može smanjiti aktivaciju u područjima mozga vezanim za pretnje… Može da utiče na aktivaciju puta stresa u nervnom sistemu, smanjujući nivoe hormona stresa. Ustanovljeno je da podstiče otpuštanje oksitocina, neuropeptida koji se proizvodi u hipotalamusu… Povišeni nivoi oksitocina povezuju se s višim nivoom poverenja, kooperativnog ponašanja, deljenja s nepoznatim osobama, delotvornijim razaznavanjem emocija drugih osoba i konstruktivnijim rešavanjem sukoba.
Nastavak teksta na nationalgeographic.rs.