Зашто нас увијек изненаде позитивне приче из рата? Позитивне приче о суживоту међу народима у Босни и Херцеговини , о њиховом разумијевању, поштовању и дијалогу не допиру до медија. Вијести које се најчешће пласирају у јавност су приче о тешкој економској кризи, национализму, религијским и културним разликама.Чини се да свака медијска прича тежи да раздвоји већ у великој мјери раздвојене људе. Али испод тамне медијске слике постоји свјетлија страна, постоје појединци и групе људи који размишљају другачије, који теже помирењу, који нису никада изгубили наду да може бити боље и другачије од општеприхваћеног.
Босна и Херцеговина је земља у облику срца, која лежи у срцу југоисточне Европе. У држави је, као и у спорту, битан тимски рад. Међутим, овдје је ријеч о другачијој спортској причи, оној из које можемо научити много више од самог тимског рада , оној која нас учи поштовању и прихватању другог без обзира на име и националност. У земљи у којој је пола милиона незапослених људи, у којој мало тога напредује, у земљи у којој млади немају простора да се изразе и буду оно што желе, позитивне приче, иако их је мало, налазе своје мјесто под сунцем.
Недавно се у медијима и на друштвеним мрежама појавила слика православног свештеника који, љубећи руку имаму, изјављује саучешће због погибије тројице младића који су се удавили у ријеци Дрини. Чак и овакав људски гест изазвао је бројне реакције , али оно што је преовладавало било је чуђење – па зар је то уопште могуће у Босни и Херцеговини? Ријечи утјехе није упутио православни свештеник имаму, него је човјек човјеку био подршка у тренуцима највеће боли. Ова прича само поручује да људи из три конститутивна народа имају добре односе и комуникацију , имају осјећај солидарности и разумијевања за несреће других и имају потребу да живе у истој држави.
Позитивних прича око нас нема много, али на срећу оне ипак постоје. Кључна реченица за будућност је она која каже: „Треба нам друштво у којем се не само прихвата постојање другог и дугачијег него се са њим живи.“ Зашто то није могуће у земљи која има облик срца и лежи у срцу Европе?
Милица Ђурђић, IV -1 СШЦ-а „Милорад Влачић“ Власеница
“pOkrenimo se zajedno”, projekat koji implementira udruženje “Sara-Srebrenica” u okviru PRO-Budućnost projekta, okupio je nevjerovatne mlade ljude i iznjedrio nevjerovatne priče o ljudskosti, o nevidljivim herojima našeg vremena… o miru, zajedništvu i povjerenju među ljudima. Ovo je generacija koja obećava, svojim djelima, neku vedriju budućnost. Tekstove koje možete pročitati iznad, pisali su vlasenički srednjoškolci.