Snaga jedne zemlje utemeljena je u nekoliko osnova; institucijama, građanskoj svesti (što podrazumeva i neposlušnost), ekonomskim i drugim socijalnim faktorima. Ipak, kada mnogi parametri zakažu, te kada vlada opšta neinformisanost i konfuzija, u društvu često već postojeće pukotine bivaju sve dublje, te kao takve prete da progutaju stanovništvo jedne zemlje u nepovratni ambis (metaforički rečeno).
Nemojte zameriti jednom mladom novinaru što koristi ovaj nekonvencijonalni terminološki opus, ali ipak moja namera je takva da se ovaj tekst učini nerazumljiv različitim botovskim strukturama i kao takav postane dostupan za one, svetle primere hrabrosti i istrajnosti, nekih novih, snažnih i motivisanih generacija, koje neće dozvoliti da jedna zemlja, u ovom slučaju Srbija, potone u taj nepovratni socijalno – politički ambis.
Već smo govorili o posledicama, Ribnikar, Dubona, nadstrešnica, nebrojene druge afere koje čine život u jednoj, u suštini lepoj zemlji (i celom regionu uopšte) veoma opasnim, sa tenedecijom razvoja toka događaja – u nepodnošljivost. Aktuelni truli “eko” sistem političkih organizacija, jednog korumpiranog, bezobraznog, bahatog i vrlo često neobrazovanog vladajućeg sastava, te jedne bedne, nesposobne i u najmanju ruku smešne opozicije, ozbiljno preti (ili je pretio) da ubije i umrtvi bilo kakvu želju bavljenje svakodnevnim, političkim životom. Svakodnevno vređanje inteligencije, mahanje zastavama, zaplašivanje, te ispranja mozga jednom neupućenom, mahom siromašnom delu društva stvorilo je ružnu sliku neke izmučene Srbije, koja u suštini takva ne treba i ne mora da bude. Baš ta svest, neko buntovništvo, upornost i zaista iskrena želja (koja se retko viđa) probudila je kod mladih večitu vatru, želju za pobunom, koja krasi jednu mladost, koja nekako i treba da simbolizuje sam protok vremena i prolaznost.
Svakom sistemu, istorijski gledano dođe kraj, neki obrisi postaju vidljivi i uprkos ma koliko velikoj borbi vladajućih struktura da održe sebe i svoje interese na pozicijama moći, neupitno je da vremenom, njihov uticaj slabi, sve dok ne završe u političkoj prošlosti (ili smetlištu). Kada se budućnost jedne zemlje (što mladi svakako jesu), probudi i aktivara, dovoljno je pustiti vreme da uradi svoje i prirodno zameni zastarele narative. A narativi u Srbiji (na Balkanu inače), jesu baš zastareli – ratovi, krize, sankcije, inflacije – dosta. Stvarno je došlo vreme da se kaže dosta. Muka nam (mi) je od recikliranja istih rečenica, ljudi i stavova ceo svoj život. Ne dozvoljavam da nas neko plaši stvarima za koje naše generacije nisu odgovorne, niti su mogle da utiču. Ne želim da gledam šarene jeftine laži, bedna podmićivanja zarad tuđih interesa, te lažnu borbu, jednako korumpiranih “zaštitnika” nekakvih vrednosti. Čvrsto verujem da imamo pravo na neku bolju, razvijeniju Srbiju, koja nije okovana nekakvim, veštački stvorenim teretima izmišljem kako bi se ljudima lakše vladalo.
Želja i svest, bes i nada, povezale su studente, profesore, dekane i veći deo akademske zajednice. Čak su i srednjoškolci, doslovno deca, pokazali svoju neposlušnost i kao takvi svrstali sebe na jednu novu, lepu i hrabru stranu Srbije. Jeftina demagogija, ne sme i neće da pobedi iskrenu želju svih onih, koji veruju u bolje sutra. Ne govorimo istim jezikom, a vi nas ne poznajete, koliko mislite. Jer vaše vreme prolazi, a naše tek treba dođe i ma koliko se neko borio, ponavljam, sila toka vremena se ne može zaustaviti.
Bitna je želja, taj pogled u oku deteta, kad mu se unose u lice, roditelja koji sve to gleda, komšija i prijatelja, koje su tukli, nekakvi bedni ljudi pod maskama, koji bi u zdravim sistemima bili lišeni slobode. Kao i što bi pokojni Zoran Điniđić rekao; korova ima svugde, samo se u Srbiji korov zaliva. Verujem da baš taj “korov” u našem društvu ne sme opstati, konačno je došlo vreme da ga isečemo i na taj način, napravimo mesta, da iznikne neki novi, lepši cvet, mladosti i uspeha.
Borba naše mladosti, verujte, daleko se čuje, autor ovog teksta je trenutno na doslovno na kraju sveta i posmatra ono, što njegovi vršnjaci (i oni stariji i mlađi) rade. Pričamo o tome ovde i pokašuvamo da kažemo istinu, te na taj način uzdrmamo Sarajevo, Zagreb, Skoplje ili bilo koje drugo mesto, kome je potrebno buđenje. A hrabrim Beograđinama, Novosađanima, Subotičanima i celoj mladosti ove zemlje želim samo da poručim – Oprostite, što ovaj put, nisam sa vama.
Autor: Darko Mandić
perspektiva.plus