Казаше ми да си била дио њихове душе, рекоше да су те осјећали свим својим чулима. Сијала си заносно, моћно, охрабрујуће, на моменте би се сјај смањио, али зар то није нормално, и ви звијезде сте понекад слабе и болесне. Имате и ви тренутке неког свог бола, кажу да су то они знали. Рекоше: ,,Била би каткад уморна и сломљена, али увијек би се враћала наша љубимица, међ’ свим звијездама највећа, наша звијезда мира.” Била си њихова учитељица живота, а они, одлични ђаци, учили и примјењивали твоје лекције на сваком кораку. Друга вјера, различити празници не представљаше никакав проблем јер твоја лекција „Воли своје, поштуј туђе“ бијаше им омиљена.
Међутим, деси се нешто, нестаде оног твог сјаја, деси се оно најгоре, угаси се ти, наша звијездо. Дође твоја противница и донесе са собом нетрпељивост, мржњу, злобу, донесе нам рат. Све што их ти научи, нестаде, изгубише твоји ђаци памћење, постадоше звијери. Убијаше једни друге, а не знадоше да убијају сами себе. Пробуди се у њима све оно дивље, животињско, све оно што си ти покушавала својим сјајем љубави да уништиш. Можда си ти нестала, али неки су те и даље чували у својим срцима, вољели твоје лекције о миру, вјери, љубави и људскости. Они су остали људи, нису убили сами себе. Нашли су у себи твој сјај и због тога бивали кажњени. Покушавали су да помогну другима, да омекшају срца својих некадашњих пријатеља. Али како је била снажна та проклета звијезда таме и рата, како је само био снажан тај њен отров. Убише Бошка и Адмиру, чија су срца била испуњена твојим топлим сјајем. Толико слијепи, толико затровани да чак ни љубав не бијеше њихов лијек. Године 1995. рекоше да су престали да убијају једни друге, али у њиховим срцима још увијек постоји она звијезда таме. Али знам да постојиш и ти. Разгласи се да опет сијаш, тако се прича по свијету: ,,Опет сија звијезда мира тамо на брдовитом Балкану.“ Међутим, то ниси ти, рањена си, твој сјај није исти, тако кажу. Носиш маску. Иза твог насмијаног лица теку сузе, боли те твоја душа, кривиш себе и вјероварно говориш: ,,О, гдје ли сам погријешила?”
Одрасла сам, а нисам упознала праву тебе. Ја не могу да те осјетим свим својим бићем. Молим те, појави се, желим да те видим! Хоћу да осјетим тај твој заносни, моћни и охрабрујући сјај. Вјероватно немаш снаге. Ту сам ја, сигурна сам да нисам сама, заједно ћемо ти помоћи. Упутићемо поруку свим људима земље наше: ,,Хеј, млади, хајде да будемо ученици некадашње најбоље учитељице, хајде да будемо ученици љубимице наших бака и дједова! Хеј, ви старији, хајде да поново осјетите чари оног школског живота, зар нисте пожељели своју учитељицу, зар нећете да се врати у ваше животр? Хајдемо сви у једну учионицу, у ону на чијим вратиме пише: Мир. Хајде, ту је лијек за наше болесне и затроване душе. Тамо ћемо сви заједно да пјевамо Ђолетову пјесму. Сви у једном гласу пјеваћемо:
,,Само да рата не буде,
лудила међу људима,
велики нуде заблуде,
плаше нас разним чудима
и свакој бајци науде
да рата не буде!”
Хајдемо! Хајдемо, моја звијездо.“
Милена Сојишић, III-1 СШЦ-а
“pOkrenimo se zajedno”, projekat koji implementira udruženje “Sara-Srebrenica” u okviru PRO-Budućnost projekta, okupio je nevjerovatne mlade ljude i iznjedrio nevjerovatne priče o ljudskosti, o nevidljivim herojima našeg vremena… o miru, zajedništvu i povjerenju među ljudima. Ovo je generacija koja obećava, svojim djelima, neku vedriju budućnost. Tekstove koje možete pročitati iznad, pisali su vlasenički srednjoškolci.