Izolacija je. Poštuju se sve mjere nas većine pojedinaca. Postavlja se pitanje ko i da li i kako pomaže samce koji su, znači, u izolaciji. Svi se kao utrkuju, mislim na razna Udruženja, razne krizne štabove kao Crvenog krsta, Udruženja penzionera Gračanica, razni volonteri da pomažu kome je potrebno. Većina navedenih zna ko je u, da kažem, kakvom stanju, da li je bolestan, trebali mu terapija, psihološka podrška, posjeta od tih volontera. I najbitnije šta je sa samcima koji su bolesni, penzioneri bez obzira na godine, da li je se sjetio neko njih,odnosno nas? Svi daju brojeve telefona, kao da nazovemo, pa zašto da zovemo kada imaju sve evidentirano, zašto oni makar nas ne nazovu!?.
Za nas samce, posebno one koji nisu snalažljivi, ubijeni u pojam, je pakao.
Mi koji se susrećemo s institucijama kao Domovima zdravlja a na neki način borci za svoja prava su takođe ugroženi i vode borbu po 10. dana za svoja prava, recimo, za terapiju.
Moj slučaj, dan dizanja terapije,po proceduri koju su uveli, nazovem da mi je vrijeme terapije. Odgovor da će recepti biti gotovi popodne.
Odlazim po podne i dižem recepte, kada samo dva od sedam lijekova, pitam šta je ovo. Kao ne znamo, doktoru ne možeš ni prikučiti.
Sutra zovem, provjeravaju, kao nalazi mi stari, a dijagnoze su trajne, pet godina dižem terapiju i nikada nisam imao problema sa terapijom.
Idem redovno na kontrole.E sad ako nisam bio kod nekog doktora dugo, nije moja krivica, jer se naručim kod sestara i one zovu kad bude kontrola. Ovih ostalih ne izdatih lijekova su mi najbitniji, ali nisam ja kriv što me ne zovu na kontrolu, redovno zovem Kliniku UKC Tuzla, kao biće kad bude dat termin… Sam,izoliran,nemoćan u borbi sa medicinskom da je nazovem birokratijom…
Šta uraditi, najgori mi je nemar, neznanje medicinskog osoblja, šta god pitaš da li dole na rampi sestre ili telefonom samo ti odbruse ne znamo… Već sam napisao da te lijekove nisam dobio jer star nalaz. Pa da i tražiš alternativu, kako, ne možeš otići, recimo, u Tuzlu, ne radi javni prevoz, za taksi nemam para…
I kažem,ipak sam ja borac i prinuđen sam da se borim svim sredstvima za svoja prava.
Kome se obratiti,pitanje je?
Sine mi ideja i napišem poruku gospodinu Pomoćniku ministra zdravstva dr Goranu Čerkezu, sa još nekim detaljima. Gospodin Čerkez mi se odmah javlja i kaže sutra će neko da vas nazove,malo je zbrka, da pazim na sebe sve će se riješiti,da ne bi slučajno šta sebi ili nekom, odgovornom, nešto napravio.
Ujutro me zovu iz Tuzle,jedna super osoba i doktorica DR Esmina Avdibegović, pita kako sam, dolazili ti neko,obilazili te, dolazeli volonteri i slično. Odgovorim kako jeste.Navedena Doktorica je odmah kontaktirala gračanički DZ, koji su uradili svoj posao,napisali mi nov nalaz,spaja me sa mojom doktoricom i mislim sve okej.
Opet se javljam u DZ, biće lijekovi popodne,odlazim,dižem,vidim greška bila u tom nalazu,ne namjerna, mjesto dvije kutije jednog lijeka napisan jedan… Nalaz se odmah ispravlja.
Opet zovi, odgovor da sačekamo da doktor dođe pa da nazovem opet da vidimo šta će reći. Zovem opet kasnije. Odgovor ne smije naplati dva recepta mjesečno za jedan lijek!?
A opet napominjem nije moja greška.
Opet se nalazim sam, izolacija mi ne smeta, već nepravda.
Šta sada, šta i kako a znaju svi da bez tog lijeka ne funkcionišem i da može doći bez njega do velikog belaja, ne mojom krivicom, već bolest.
I tu uskače jedna osoba koju ovdje ne bi imenovao da ne bi imala problema, a bliska je DZ, da pišem Pomoćniku direktora za medicinske poslove DZ Gračanicai obrazložim problem.
Pišem i stiže mi mejl da će gospodin Pomoćnik Direktora za Medicinske poslove odmah krenuti sa rješavanjem moga problema.
Za pola sata me zove doktorica, koju inače poznajem, i pita šta ti treba da napišem, kažem šta, opet me pita da li još treba nešto da napišem, ne hvala samo to.
I odlazim popodne po recepat koji je najzad ispravan i koji mi treba.
Ova moja borba je trajala punih deset dana.
OVO JE MOŽDA DUG TEKST, ALI SA NJIME SAM HTIO DA SKRENEM PAŽNJU NA OSOBE KOJI SE NAĐU U SLIČNIM SITUACIJAMA, A NE ZNAJU SVOJA PRAVA ILI SU JEDNOSTAVNO TAKVOG MENTALITETA DA SE NE BORE, JER SMO U TAKVOJ SREDINI GDJE MORAŠ DA DAŠ SVE OD SEBE DA OSTVARIŠ SVOJA PRAVA.
I OPET ŽELIM DA SE ZAHVALIM OSOBAMA KOJI SU DOKAZALI DA SU PRAVI LJUDI I PROFESIONALCI I ZNALCI SVOGA POSLA: gospodinu Goranu Čerkezu, Dr ESMINI AVDIBEGOVIĆ, DR Nerminki ALJUKIĆ, DR MEDINU HODŽIĆ, Medicinskoj sestri HATI GAFUROVIĆ-KUNALIĆ i na kraju i na kraju posebno gospodinu Pomoćniku direktora za medicinske poslove DZ Gračanica SULJI (izvinjavam se, zaboravio prezime).
LJUDI BORITE SE,NEĆE VAM NIKO NIŠTA NA PLADNJU DONIJETI.
Nihad Kadić
Neovisni novinar, fotograf, bloger
NAPOMENA: Objavljeni sadržaj i komentari na web stranici www.mreza-mira.net je odgovornost autora sadržaja i ne odražavaju nužno vrijednosti ili stavove stavove Mreže za izgradnju mira. Naše vrijednosti možete pogledati ovdje.