Прве асоцијације које у нама изазива ријеч рат јесу смрт, крв, страдање. Он нема позитивних страна. Не постоји ратни циљ који вриједи колико само један људски живот. У његовој основи је мржња, чији је извор страх. Обични људи нису ти који желе или покрећу ратове, њих покрећу највиши органи једне државе, заслијепљени циљевима које сматрају исправним или корисним за народ. Временом, и сам народ, вођен таквим циљевима, промијени свој однос према животу, према људима уопште, према комшијама, пријатељима, ближњима. Јер, у рату се дешава да некада најбољи пријатељи одједном стану на различите стране. Људи више не виде право лице онога против кога се боре. Међутим , колико год рат био вођен мржњом, не може да засјени оно што је добро у људима. Једну такву причу, која говори о побједи добра над страхом, испричао ми је мој дјед. Требало ми је доста времена да из дјелића његових сјећања склопим цјелину, јер кад год би стао да претаче своја сјећања у ријечи, прекидао би причање, тако да је сам никада није испричао цијелу, од почетка до краја. Причао ју је из дијелова и увијек изненада завршавао на мени најузбудљивијем мјесту. Тек касније сам схватио да, иако је мушкарац, мој дјед није могао да се сјећа овога искуства без великих емоција,које му нису дале да прича смирено.
Све се дешавало у једном малом селу на ободу Панонске низије, гдје су становници, као и у већини тамошњих села, били различитих националности. Различите вјере нису им сметале да заједнички обрађују земљу и узгајају стоку. Село је било много удаљено од најближег града, тако да су становници у свакодневној борби за живот били упућени једни на друге. Често би размјењивали алат и средства неопходна за рад. Али, дошао је рат и сељани су, у страху за своје породице, почели да напуштају своја огњишта. Они који су у селу остали, нису више имали повјерења једни у друге, у све њих се увукао страх. Десило се да је један Муслиман из села био заробљен од стране Срба. Његов пунац, у страху за живот свога зета, одлази свом комшији, српском полицајцу, да моли за зетово ослобађање. Глас му је дрхтао док је преклињао, а руке су му се тресле док су нудиле новац човјеку у униформи. Полицајац је посматрао свога комшију Муслимана, са којим је некада подијелио толико радости, тешкоћа и туга, слушао његове молбе, гледао у невјерици новац у старчеви м испруженим рукама и затим рекао: „ Није твој зет стока на пијаци па да ми дајеш паре. Он је човјек.“ Неколико дана касније полицајац је успио да сазна гдје се налази заробљени комшија Муслиман. Учинио је све да га ослободе, потпуно спреман да сноси посљедице које је у времену кад царује зло, могао изазвати његов поступак.
Ратне олује одвеле су полицајца из тога села. Послије мучних година по ратиштима, скрасио се у другом мјесту, далеко од завичаја. Много година након завршетка рата полицајац је отишао у своје родно село. Његов комшија Муслиман живио је у истој кући. Угледавши већ давно пензионисаног полицајца, старац га је загрлио и заплакао. Једине ријечи које је у сузама успио изговорити биле су: „Јеси ми остарио.“
Питао сам дједа ко је био човјек о коме ми је испричао ову причу. Ко је и тада, у времену мржње и зла, вјеровао у људску доброту и милосрђе? Нисам добио одговор. Дјед је само једном рекао: „Није важно име тога полицајца. Важно је оно што је он радио. Човјек си по ономе што чиниш, а не по ономе како се зовеш.“ Много сам размишљао о дједовим ријечима и чини ми се да сам схватио њихово значење. Зато сам полицајцу сам дао име: Људина. Како год се он стварно звао, мислим да му ово име више одговара.
Napisao: Андреј Митровић (III-1), СШЦ „Милорад Влачић“ Власеница
“pOkrenimo se zajedno”, projekat koji implementira udruženje “Sara-Srebrenica” u okviru PRO-Budućnost projekta, okupio je nevjerovatne mlade ljude i iznjedrio nevjerovatne priče o ljudskosti, o nevidljivim herojima našeg vremena… o miru, zajedništvu i povjerenju među ljudima. Ovo je generacija koja obećava, svojim djelima, neku vedriju budućnost. Tekstove koje možete pročitati iznad, pisali su vlasenički srednjoškolci.