Stotine namjerno prekinutih trudnoća izvršavaju se u Bosni i Hercegovini svake godine. Trenutak u kojem žena odlučuje o – primarno, svojoj budućnosti – bez obzira na učestalost, tema je rijetko šapnutih riječi, suza isplakanih u tišini i još rijeđe, posjeta psihoterapeutu godinama kasnije. O svom iskustvu abortusa u dvadesetim, za Ženske priče govorila je Ena (identitet poznat autorici):
„Kako ispričati priču koja je u suštini duboko zakopana u nadi da će biti zaboravljena ili makar manje bolna u stvarnosti? Traume koje smo preživjeli neminovno postanu dio nas, tako je i ova moja priča postala i ostala dio mene – mogu reći čak i dio mene koji je me izgradio u osobu koja sam danas, ili bolje rečeno slomio, pa izgradio u osobu koja sam danas. U snažnu ženu. Ovu priču pričam za sebe i za tebe, za tebe kojoj će ova priča pomoći da shvatiš koliko si snažna i da nisi sama. Svijet je pun nas snažnih žena koje tiho borimo svoje najbolnije bitke, a ovo je priča o mojoj.
Imala sam nepunih dvadeset godina, odselila se od roditelja, radila, studirala, imala naizgled lijepu vezu i iskreno – bila sam sretna. U toj istoj dvadesetoj godini sam ostala trudna. Ostala sam trudna sa momkom sa kojim sam bila godinama, ali uprkos toj činjenici ja i dalje nisam željela biti majka, niti sam bila spremna biti majka. Jer ako ovu moju već spomenutu „životnu idilu“ jedne dvadesetogodišnjakinje stavimo u perspektivu „ti treba da budeš mama“ ta idila u mojoj glavi je postala sve osim toga.
Znakovi da sam trudna su bili svuda, od blagog krvarenja za koje sam se nadala da je menstruacija i pravdala sve ostale simptome time, do nemogućnosti da se popenjem uz stepenice na drugi sprat, pa onda kasnije i samih mučnina. Iskreno, jedan dio mene je znao, promjene kroz koje tijelo prolazi u prvom tromjesečju su vidne – ali vidne samo za one koji sebi žele, i mogu, priznati da se sa njihovim tijelima nešto dešava. Tako sam, uz izgovor od par krvavih kapljica u toku mjeseca, sebe ubijedila da mi nije ništa, da je sve stres „brzog života“ i mnogobrojne druge ideje. Svašta sam sebi govorila, ali nikad to, nikad nisam sebi rekla „pa da nisi možda trudna?“. Jer kako bi bila? Pa koristili smo zaštitu? Pazimo se mi? Ma nije moguće da sam trudna. Ali svo moje negiranje je u vodu bacio test, koji je pokazao „+“ i prije isteka one 3 minute koje pišu na pakovanju. I onda panika. I onda plakanje. Dobro se sjećam toga dana, kao da je jučer bilo. Nisam mogla spavati jer sam znala da je preporučeno da se prvim jutarnjim urinom uradi testiranje, bila sam budna do 5 ujutro i nisam više mogla da čekam. Ustajem ali tiho, jer živim u stanu sa cimerima i ne želim da ih budim, ne želim da oni znaju, isto onoliko koliko nisam ni ja sama željela da znam. Sjedim, čekam i vidim taj svoj najveći strah, taj jebeni „+“.
Nego da se vratimo na onu paniku i plakanje. Nakon njega je uslijedilo zvanje najbolje drugarice koja se izbezumljena javlja u pet ujutro. I opet panika, i opet plakanje. Sad plačem i ja, plače i ona. U pola šest ujutro se nalazimo ispred BBI-a. Vani je još polumrak, i nema nikoga, i tako mi je drago što nema nikoga, što ne moram nikoga da gledam, da objašnjavam da „ma nije mi ništa“ i ostale laži. Opet plačem ja i plače ona, i sad se grlimo, i već mi je lakše jer nisam sama. „Pa dobro, šta ćeš sad?“ Znala sam ja šta ću ja uraditi, onog momenta kada je taj „+“ izašao na testu. Znala sam da ja nisam spremna, da ja to ne želim. Samim time sam znala šta moram uraditi.
Dolazim u privatnu kliniku, ležem na stolicu. „Dobar dan!“, „Dobar dan. Zašto ste došli?“. I kažem ja, po mom mišljenju dosta neugodnoj doktorici, da je taj „+“ bio i da imam sve druge simptome, i da sam došla da vidim koje su moje opcije. Pregled je počeo, doktorica okreče ekran „Vidite ovo je Vaša maternica“; „E sad vidite ovo je zadebljanje ovojnice“;
„A vidite ovo ovdje, e to je Vaša beba“. Moja beba? Sad već pokušavam da suzdržim suze i izgovorim da to nije moja beba, neće ni biti, nisam spremna, mene je strah, mlada sam ja, i još hiljadu i jednu misao koja mi je tada bila u glavi ali eto izgovorila sam samo „ja bih abortus“.
I tako se atmosfera sobe mijenja. Doktorica mi je rekla da sam u dvanaestoj sedmici trudnoće i da one sitne kapljice krvi koje su mi bile opravdanje su sasvim normalna pojava u prvom tromjesečnu, i da ako sam se odlučila na abortus to moram da uradim u naredna četiri dana. Moja je jedina tada opcija bila vakumsko prekidanje trudnoće jer sam već sam duže trudna i tablete nisu opcija. Sva ta procedura košta 600,00 KM bez kontrole i antibiotika koje treba da kupim. O državnoj bolnici nisam ni pomislila, jer kiretaža je jako traumatičan zahvat. Dosta mi je ove traume. Izlazim iz ordinacije, razmišljam o tome šta je u meni, zamišljam o tih 600 KM na moju bijednu platu od 400 KM. Razmišljam opet o tome šta je u meni. Beba. „Nije to beba, nemoj sebi to govorit.“
Zovem svog momka, nisam ga ranije zvala jer on ima ispite i neću da se sekira. Jer ja sam luda na taj način, ja ću sve da upijam, jedem, gutam, samo nemoj da se on sekira. Pitala sam ga da dođe ali ne može jer uči, pa sam mu rekla preko telefona. Ispraćala sve šta je doktorica rekla, i da se to mora, ne znam kako da se drugačije izrazim, riješiti što prije. Ja sam već zakazala termin, bila je subota, jebeni 9. april. Kako sad mrzim taj datum. On je rekao da će me voziti, da nema sada pare ali da će vratiti. Ja sam novac posudila od svojih prijatelja, zaduži se ovdje, zaduži se ondje, i nakupi se 600 KM i još dodatnih par maraka za kontrolu i antibiotike.
Noć pred taj 9. april sam plakala. Strah je bio u tom momentu svo moje biće. Ustvari, strah i tuga. Iz te tuge napisala sam pismo, i u pismu se oprostila od toga šta je bilo u meni, i dan danas neću reći beba, u pismu sam to opisala kao „mala riba“ i sa tim pismom sam se oprostila od nje.
Jebeni 9. april.
On me odveo u kliniku. Sjećam se strah i opet tuga. Ulazim u salu, unutra je crna stolica. Kao ona obična u ginekološkoj ordinaciji, samo crna. Kakva ironija. I ležim ja, doktorica opet onako neugodna, mi govori kako ću ići pod anesteziju totalnu, kao manja je trauma. I dalje ležim, gledam u svjetlo u sali, sad više nam straha samo tuga, tuga koja se pretvorila u vodopad suza. Sestra koja je tada bila u sali je bila fina, držala me a ruku i rekla da pravim ispravnu odluku. Osjećam da se gubim. I opet samo tuga. Probudila sam se u sobi za oporavak, on je sjedio pored mene. Plakao je i on, plakala sam i ja. Sva ta procedura odlaska iz klinike mi je mutna, loše podnosim anesteziju, znam da sam povratila u liftu, zamalo na neku ženu koja je tu stajala.
Vozim se u autu. Plačem. On zaustavlja auto u mojoj ulici i govori mi da mora sad sa mamom nešto, da joj treba auto. Iskreno, prestala sam ga slušati nakon što mi je rekao da neće moći biti sa mnom u tom trenutku. Izašla sam na ulicu, on govori da me voli i odlazi. Opet plačem. Prišla mi je žena i pitala da li sam uredu, jer sam već duže vrijeme stajala na ulici i samo plakala. Tada sam se trznula i otišla u stan. Odlučila sam da nazovem svoju sestru, nisam mogla biti sam, ama baš nikako. „Hoćeš li reći roditeljima?“. Naravno da sam očekivala to pitanje. Nisam i neću, ne zato što će biti ljuti, moji roditelji su divni, nisam željela da ih povrijedim odlukom. I zato im nisam rekla ni tad, niti sad. Opet se možemo vratiti na kako sam ja luda na taj način, ću sve da upijam, jedem, gutam, samo nemoj da se oni ne sekiraju.
Nakon svega je uslijedio period o kojem mi nije rekla doktorica, ludilo hormona, promjene na meni, primjene u meni. Depresija. Od tog 9. aprila ja sam se zatvorila u sobu i jedino izlazila kad sam morala. Na izgled sam bila dobro, opet onako luda svoj način. Neka svi oko mene misle da sam uredu ali ja sam sve osim uredu. Taj period mog života je dosta mutan, jer je mračan i taman, i nekako ga se i ne mogu sjetiti. Moguće je da je to moja psiha koje potisnula detalje tog perioda. Ali se sjećam da sam bila loše, bila sam toliko loše da mi se nije živjelo.
„Hoćeš bobu?“ Nekako sam se u tom mračnom periodu našla u stanu, sa nekom rajom, na nekom partiju, u pokušaju da sama sebe izvučem iz mraka. „Hoću“. I onda je uslijedio period koji ja volim definirati kao „moj period rekreativnih droga“. Sve te „rekreativne“ supstance su me mjesecima držale u nekoj fazi ekstaze i želje za životom, i zaborava. Neki će osuditi, neki će razumjeti, ali budimo iskreni – mnogi će znati o čemu pričam. Činjenica je da me je ta „rekreacija“ izvukla iz mraka u kojem sam bila. I činjenica je da me ta raja iz tog stana izvukla, i za to im hvala.
Vjerojatno se sad pitate a šta je sa „njim“ kako „on“ nije bio dio tvog izvlačenja. Suma sumarum, nije on loš momak nikad bio, ali jednostavno nije bio dovoljan da iznese moju bol, da bude meni ono što ja trebam i da vraća u mene život kad ga ja više nisam htjela. Ne krivim ga, oprostila sam mu što nije bio dovoljan, velika je ovo bol bila, a on je bio premali.
Sad već dosta godina kasnije, ja se borim sa policističnim jajnicima i opcijom da možda ne budem u mogućnosti da ostanem trudna kada ja to budem željela. Kao i ona crna stolica u sali, ovo je baš ironija. Ali se ne kajem. Dio one velike tuge je još uvijek tu, uvijek prisutan, uvijek bolan, ali se nikad nije pretvorio u kajanje. Nisam pogriješila tad i to znam, to znam i danas. Danas sam ja opet sretna, nasmijana i dosta mudrija od one dvadesetogodišnjakinje koja je bila tad, ali zahvaljujući njoj ja sam postala žena na koju se ponosim.
Šta sam ja to naučila? Naučila sam da sam snažna, jako snažna. Naučila sam da mogu boriti sama kroz život ali da zaslužujem da imam osobu koja će se boriti kada ja za to ne budem imala snage. Naučila sam da se o abortusu ne priča dovoljno, i ad te nitko ne pripremni na to šta će se desiti kada sve to završi, i kada upadneš u tamu sebe. Naučila sam da budem zahvalna na ljudima koji su bili tu za mene, ne mogu da ih imenujem jer ipak ovo je anonimno, ali znam da će oni znati kada pročitaju ovo. Zato – hvala vam.
Nekako imam potrebu da ovu svoju priču posjetim nekome, zato je posvećujem dvadesetogodišnjoj sebi i tebi. Tebi koja ovo čitaš, znaš o čemu pričam, znaš tu tugu, znaš taj strah. Ti si snažna i nisi sama. Nismo same.“
O psihološkoj podršci koja je ženama nužna nakon što prođu postupak abortusa ne govori niko. O procesu žalovanja koji uslijedi, kao i nakon svakog drugog gubitka. O hormonima kojima treba dugo vremena da se stabiliziraju. Osim o svemu tome, niko ne govori o abortusu.
Zbog toga je Ena (identitet poznat autorici) govorila. Zbog toga – Ženske priče.
Ženske priče realizira organizacija MAP uz podršku projekta BOLD.