(Foto: Zheltyshev/shutterstock.com)
Profesor matematike u Valjevu, Željko Adamović odlučio se da i “voćka čudnovata” bude dio njegove životne strasti ali i dodatnog binzisa.
Matematika mu je poziv a orah ljubav i hobi, ali to ne znači da na njemu ne zna da zaradi. Željko Adamović, mašinski inženjer i profesor nauke o brojevima u Valjevu u obližnjoj Valjevskoj Kamenici im savremenu plantažu oraha a za AgroTV je govorio o nekim zabludama oko gajenja oraha i idejama kako bi ljudi mogli da unaprijede svoj uzgoj.
– Za prodaju orah nije problem. Kupaca ima, mada cijena zna da bude problematična. Sada cijena pada nedeljno a počela je sa 900 dinara za kilogram. Koliko će ići, vidjećemo. Ali, ljudi kada gledaju da krenu s orahom drže se primjera iz knjiga a oni važe za savršene uslove. U praksi je to teško ostvariti. U početku sam stavljao sve troškove na papir ali brzo sam to bacio. Ne zna ko to tačno može da sračuna, svoj rad… Ja na ovaj posao i plantažu sada gledam kao na neku vrstu štednje, uloženi novac koja će da se kasnije uvećan vrati – kaže Željko Adamović.
Adamović je prije 13 godina podigao zasad oraha na parceli od 1,35 hektara. Odlučio se za sortu dobro poznatu kod nas – rasna sorta. Tačnije selekcija profesora Milovana Koraća iz Novog Sada je male bujnosti a velike rodnosti i krupnog ploda. A Željkova priča s orahom je počela neplanirano i iz zablude.
– Naslijedio sam zemlju od majke u i riješio da ne prodam nego da pošumim. Kako mi se to sađenje svidjelo kao aktivnost, riješio sam da dokupim još malo. Tada je zemlja ovdje bila jeftina. Na nagovor prijatelja zasadio sam orahe, misleći da ću imati i “šumu” i plod. Od šume ne bi ništa, jer se to orezuje na nisko, ali ploda ima – opisuje svoj voćarski početak Adamović.
Ali to što je mislio da će imati šumu oraha nije bila jedina zabluda u kojoj je Željko s početka bio.
– Mislio sam i da oko oraha nema mnogo posla, što je tačno samo u početku kada su sadnice male. Posla tu ima dosta, ko očekuje da ga nema, bolje da ga ne sadi. Sada samo prskanje zna da traje i po dva dana. A i para sam potrošio bar 50% više nego što sam planirao na početku – napominje ovaj voćar.
Adamović je po sadnji uvideo da ni njegova zemlja baš ne odgovara orasima, i trebalo je tu šestu ili sedmu klasu zemljišta poboljšati dodavanjem kalijuma i fosfora, zatim kreča zbog smanjivanja kiselosti….
Danas ima 115 sadnica i sistem za navodnjavanje sa barom.
– Kod kupovine sadnice treba biti oprezan, jer ni ne zna da li posle greška može da se otkloni a siguran sam da bi to bilo skupo. Po savjetima prijatelja agronoma sam našao sadnice i primile su se 100%. Ali to je tek početak posla, taj trošak od 1.700 EUR za sto sadnica – napominje Željko.
Sada posle više od decenije od sađenja, posla ima još više. Plantaža se đubri tri ili četiri puta, prvo sa 6-12-24 pa 16-16-16 i na kraju jednom ili dvaput KAN-om. Tu ode 700 kilograma materijala.
Prskanja zimsko je obavezno a posle ide sistemsko u maju, pa u junu. Rezidba je, takođe, obavezna, i to moraju da rade stručni ljudi… Tu je i tarupiranje i košenje, plantaža se održava “kao ledina” jer se posle pete godine zemlja više ne tanjira.
Posla ima a Željkovi orasi još nisu ni u punoj rodnosti jer ona je od 15 do 60 godine.
– Međutim, orah vam pokrije troškove svojim rodom već od svoje šeste ili sedme godine – ističe Adamović.
Kolika je šteta od suše znaćemo dogodine
Za svoje voćke Željko kaže da su začuđujuće dobro podnijele sušu ove godine.
– Iznio je orah rod bez problema. Dobio sam oko 2,2 tone. Vidjećemo koliko se pri tome iscrpio kada bude stigao sledeći rod, tek tada ćemo znati pravu štetu od suše. Po knjigama je u punom rodu prinos oko četiri tone po hektaru, ali ne znam nikog ko to ima u praksi – kaže voćar.
Taj rod treba obrati, osušiti, sortirati i iskrckati… U dijelu posla dobro je došla činjenica da je Željko po struci inženjer.
– Hteo sam da kupim kalibrator i kada sam vidio na internetu kako to izgleda rekoh pa ovo bih i ja mogao da napravim. Malo pomalo, uz greške i popravke, napravilo sam mašinu za kalibrisanje i potom i za krcanje. Ovakva mašina košta desetak hiljada evra ali mnogo znači. Ipak, najteži posao obave djeca, ručno probiranje posle mašine. Mogu da proberu i do 50 kilograma dnevno a plaćam 100 dinara po kili – objašnjava Željko.
Na kraju, ističe Željko Adamović, u ovaj posao ili hobi se ulazi zato što neko voli, a ne zato da bi zaradio.
– Kada pogledam neki voćnjak, nebitno koja je kultura, ja tu ne “vidim” koliko taj čovek zarađuje već koliko je rada ugrađeno da bi bilo tako lijepo, jer znam koliko tu posla ima.