-Na ulicama mnogi prolaznici su se zaustavljali, glasno izgovarajući: „Gle, Branko Ćopić! Eno Branko! Pogledajte, ono je Branko Ćopić!“ To ga je nerviralo. Jednom čak nije mogao da se uzdrži, već jednoj sredovečnoj ženi ljutito uzvratio: „Pa šta ako je Ćopić, nije međed!“
– U nekom društvu u kome je bio i Radoje Domanović govorilo se o tome kako je divna stvar kad neko zna strane jezike. Neko iz društva reče:
– Koliko jezika znaš – toliko vrediš.
Radoje ironično dodade:
– Ono, jest, tako je. samo ne valja kad je neko budala, pa je budala na nekoliko jezika!
–Džordž Bernard Šo, koji je bio jako mršav, i pisac Džilbert Česterston, koji je bio neobično debeo čovjek, svakom prilikom su izazivali jedan drugoga. Jednog dana reče debeli Česterston mršavku:
– Kad god Vas čovek pogleda pomislio bi da u ovoj zemlji vlada glad!
– A kad čovek pogleda Vas, pomislio bi da ste za to krivi VI! – uzvrati Šo.
Jovan Dučić je, kao diplomata, često dolazio u Beograd i odsedao u hotelu. Jedno ga prijatelj upita:
-“Duka, što stalno odsedaš po hotelima, kad možeš u Beogradu sebi da kupiš kuću”?
A pesnik odgovori:
-“Šta će mi kuća, u Beogradu ću dobiti ulicu.”
Proslavljao se u Sarajevu jubilej.I to ne mali : 75 godina postojanja tamošnje, sarajevske gimnazije.U prvom redu najstariji đaci, a među njima i Ivo Andrić. Svečana akademija je, kako je to uobičajeno, počela referatom direktora koji je pominjao sve značajnije đake ove škole i koliko su godina u njoj učili.
Direktor pročita:
-Ivo Andrić…osam godina…
-E nije, nego devet – ispravi ga poluglasno Ivo Andrić, misleći na onu godinu u kojoj je ponovio razred.
Kažu da je Gete imao izvanredno pamćenje. Jednom prilikom ga je sreo neki prolaznik i upitao koje mu je omiljeno jelo. Gete je odgovorio:“Jaja”.
Nakon godinu dana, isti taj prolaznik ponovo sreće Getea i upita:
– “A sa čime?”
– “Sa solju”, odgovori Gete.